
Породица Ђорђевић из села Рибаре у Хомољу
Бројне породице са презименом Ђорђевић углавном се, и иначе, везују за јужне и југоисточне српске етничке просторе. Један део Ђорђевића је и тзв. цинцарског порекла, остатака прасрпског становништва са тромеђе југа Старе Србије и данашње Грчке и Албаније које је најпре јелинизовано а касније језички промењено.
Тако се и кретање наших предака може сасвим сигурно пратити у дужем временском континууму, што није случај са великим бројем јужних и југоисточних српских породица, због честог изостанка презимена или његовог мењања. Презиме је настало као патронимик од мушког имена Ђорђе и примљено је код Срба заједно са хришћанством.
Долази од грчког имена Георгиос, које је настало спојем речи "ге", земља и "ергон", дело, рад, тако да има основно значење земљорадник, ратар а постало је посебно популарно по Светом великомученику Георгију, победоносцу, кога наш народ слави као празник Ђурђевдан.
У околину Пирота, Ђорђевићи, са славом Св. Никола, доселили су се непосредно из Куманова, из села Степанца, где су били избегли од турског зулума, а по неким хроникама и од епидемије колере коју су донели трговци из Грчке пролазећи кроз Куманово. Пошто су се "етапно" насељавали, најпре су дошли у село Барбаце у врањској области и то три брата од којих су Ђорђијини, потоњи Ђорђевићи, потомци Стојка, са славом Св. Никола.
Причају да су затекли огромне дубове шуме и запустела насеља. Они су се доселили преко Галичника и Маврова (село Сушица) у околину Куманова, а потом су једни ишли према врањском Поморављу, а други преко територије Бугарске, из области Трна. Од Ђорђевића досељених из Трна су и они у Нишу, "никољштаци", чији је родоначелник Лазар Ђорђевић дошао 1870. у овај град као "дунђерин", а за кога се говорило да је старином од Битоља. Истог су корена и они у Стублу у пиротској области који такође славе Никољдан.
Ђорђевићи у области врањског Поморавља који су дошли преко Куманова, имали су пре тога још један завичај пре досељавања на данашњи југ и југоисток Србије, тј. околину Врања и Пирота.
То је, поред Маврова и Галичника, било и село Битиње у Сиринићу, у истоименој шар-планинској жупи. Један део ове породице преселио је у Битољ турски бег као најамнике на његовом поседу, док је други огранак кренуо на север и населио се у данашњој јужној Србији.