Jakob-Jasa Romano, PhD

Some of the published works of Jasa Romano PhD:

1980 first edition of the book: Jasa Romano, Jevreji Jugoslavije 1941-1945, zrtve genocida i ucesnici NOR [Jews of Jugoslavia 1941-1945, victims of genocide and freedom fighters] (Beograd : Savez jevrejskih opstina Jugoslavije, 1980, 590 p.

1973 published book: Romano Dr, Jasa. Jugoslovenska bibliografija lekarusa i narodnih medicinskih rukopisa. Beograd: Naucno drustvo za istoriju zdravstvene kulture Jugoslavije, 1973, 257.

Pisanja Nade Romano, supruge (Serbo-Croatian language) kao sto je objavljeno u knjizi "Mi smo preziveli":

Ovo pisem po secanju, kao sto mi je pricao moj pokojni muz Jasa. Pisem onako kako se setim. Godine su me stigle i nisam vise u mogucnosti pisati hronoloskim redom.

Rodjen je 1908. u Banja Luci u patrijarhalnoj porodici, od oca rabina Menahema Romano i majke Rasele devojacki Kanihi. Imao je dva brata i dve sestre. Sestra Rikica stradala je u logoru Sajmiste u Beogradu. Njen muz Dr Krishobci je stradao u logoru Sabac. Zavrsio je veterinarski fakultet u Zagrebu 1932, a dve godine kasnije odbranio doktorsku disertaciju.

Sluzbovao je u raznim mestima po Srbiji, 1941. godine rat ga zatice u Loznici. Cim su Nemci usli u Loznicu, pocele su razne naredbe za Jevreje. Jasa je bio otpusten iz sluzbe.

Nekako je krijuci se otisao do Sarajeva da vidi sta je sa roditeljima i da mozda nadje neko resenje kako da se skloni. Isti dan u Sarajevu je izasla od Nemaca naredba da se svi Jevreji moraju prijaviti. Slali su ih na teske i prljave fizicke radove. Ujutro bi se javljali, a uvece bi ih pustili kucama. Tako je i Jasa bio odredjen da danima unosi ugalj u hotel Evropu.

Shvativsi da ce mu biti lakse u Loznici, bezi iz Sarajeva se vraca sa ciljem da se nekako pridruzi Macvanskom partizanskom odredu. Pop Vlada Zecevic mu je porucio da se javi Loznickom odredu i tako je postao borac Loznickog NOP-a odreda. U martu 1942. je postavljen za veterinara Vrhovnog staba NOV i POJ. Kasnije, 1943 je rasporedjen u sanitetsku sluzbu IV Krajiske brigade, a 1944 za nacelnika saniteta 39 divizije. Ubrzo je postavljen za nacelnika 5 Korpusa gde ostaje do kraja rata.

Uglavnom je ratovao po Bosni. Koliko znam u jednom periodu kada je bio u sanitetskoj sluzbi bio je u toj sluzbi sa Dr Etom Najfeld i njenim muzem Dr Najfeldom. Mnogo mi je pricao o njima i cenio ih je kao iskrene prijatelje i divne ljude. Bio je srecan da su se i oni pridruzili jedinicama partizanskim i tako se spasili.

Kada je Sarajevo docekalo oslobodjenje, Jasa je otisao do stana svojih roditelja da sazna sta je bilo sa njima. Zazvonio je na poznata vrata i otvorila je jedna zena. On rece: "Od kada vi tu stanujete?", na sta je ona rekla od 1941. Sa vrata je vec prepoznao stvari svojih roditelja. Pitao ih je cije su to stvari, na sta je neki mladji covjek izasao iz jedne sobe i reko mu: "To je sve nase." A Jasa je ugledao na njemu gornji dio svoje pidzame rekavsi: "Jeli i to tvoje? To je moja pidzama na tebi! "

Nije bilo vremena za vise jer jos nije bio kraj rata i Jasa je morao da ode dalje sa svojom jedinicom prema Karlovcu i Zagrebu, ne znajuci sta se desilo sa njegovim najblizima.

Kad je rat poceo, stariji brat Dr Samuel Romano je bio u Slavoniji (to je vec bila NDH) gde je 1941. odredjen da radi suzbijanju endemskog sifilisa kao i drugi Jevreji lekari. Jedan od uticajnih ljudi u selu gde je bio Samuel mu se obratio sa zahtevom da mu izleci bolesnu majku. Po majcinom izlecenju, on je iz zahvalnosti dozvolio Samuelu da dovede roditelje iz Sarajeva uz obecanje da ce ih on stititi. Stigli su vozom uz pratnju ustaskog vojnika, kao da ih vodi u logor Gradiska.

Tako je ovaj covek spasio Jasinu porodicu. Ziveli su i krili se u Petrovom selu i oblacili se kao seljaci. Samuel je besplatno lecio seljake koji do tada nisu imali ni lekara ni lekova. Sami mestani su rekli tadasnjim seoskim vlastima da ne daju doktora ni po koju cenu. Tako su docekali kraj rata.

Po oslobodjenju, Dr Samuel je sa roditeljima otisao u Novu Gradisku gde je nastavio da radi kao lekar. U medjuvremenu, Jasa je sa partizanima stigao do Zagreba gde je nesto nacuo o svojo porodici. Odmah se uputio u Novu Gradisku da sazna nesto o svojima. Po dolasu, upita prvog coveka na ulici da li ima neki doktor. Ovaj mu rece da ima i uputi ga u kucu gde kako rece, doktor leci i previja ranjenike. "Ima li koga od porodice?" upita Jasa. "Ima stare roditelje".

U toj kuci su vec u kapiji lezali vojnici i ranjenici. Kada je usao u prostoriju koja je sluzila kao kuhinja, ugleda svoju staru majku okrenutu ka sporetu, nesto sprema.

Samo je pozvao "Majko", nije ga ni dobro cula nego je ne okrecuci se rekla "Eno ti na klupici kanta i loncic, pa uzmi vode, napij se". Mislila je da je jedan od vojnika jer su stalno ulazili i trazili vode. Njegov otac stari rabin Menahem Romano prepoznao je sinovljev glas i iz sobe izasao ne verujuci da je ugledao svog sina Jakoba kao oficira NO vojske, zdravoga i zivoga. Nastade plac i veselje. Jasa se vratio u Zagreb na duznost, sutra dan ali sada presrecan da ih je nasao.

Treci brat Majer je preziveo zarobljenicki logor Osnabrik u Njemackoj (bio je zarobljen kao rezervni vojnik Kraljevine Jugoslavije). Posle mesec dana i on se vratio.

Tako se spasila porodica Romano.

Zagreb je oslobodjen 8 maja 1945. i tu smo se mi i upoznali i vrlo brzo vencali. Kada sam se udala za Jasu, imala sam obicaj da mu uredim uniformu (tada je samo nosio uniformu) da mu ispeglam i iscetkam. Cudila sam se zasto ima u dzepu komadic suvoga hleba. Jednom sam ga upitala za to. Rekao mi je da mu je to u ratu davalo osecaj da ima hleba iako je u stvari bio vise gladan nego sit.

Jednom sam ga upitala kako to da se nije prije ozenio. Rekao mi je: "Nisam hteo da moja supruga i deca stradaju"; jer je vec video sta se dogadja sa Jevrejima u susednim zemljama, "Pa ako moram stadati bolje sam."

Posle rata ostaje u JNA gde obavlja visoke i odgovorne duznosti. Bio je nacelnik vojno-veterinarske sluzbe Jugoslavije i penzionisan je u cinu pukovnika. Bio je i predavac na veterinarskom fakultetu u Beogradu i clan vise profesionalnih udruzenja. Nosilac je partizanske spomenice i visokih vojnih i mirnodobskih odlikovanja.

Po penzionisanju nastavio je da radi na pisanju knjiga iz oblasti nauke i istoriografije.

Napisao je vise naucnih i istoriografskih knjiga, publikacija i clanaka od kojih su veoma vazne i zanimljive:

Dr. Jasa Romano, Jevreji Jugoslavije 1941-1945, zrtve genocida i ucesnici NOR [Jews of Jugoslavia 1941-1945, victims of genocide and freedom fighters] (Beograd : Savez jevrejskih opstina Jugoslavije, 1980, 590 p.

Romano Dr, Jasa. Jugoslovenska bibliografija lekarusa i narodnih medicinskih rukopisa. Beograd: Naucno drustvo za istoriju zdravstvene kulture Jugoslavije, 1973, 257.

Voleo je svoj Jevrejski narod i koliko god je mogao pridrzavao se obicaja i zivota toga svoga naroda. Kada smo isli na godisnji odmor obicno smo isli preko Sarajeva da bi videli njegove roditelje. U toj njihovoj kuci su se strogo pridrzavali jevrejski obicaji. Na primer hrana koser. Molitve koje su uobicajene pre jela i posle. Svakog praznika su se pravila sva jela i ostalo sto spada u taj praznik. Baka Rahela se obicno subotom oblacila svecanije. Vec je bila u godinama kada sam je upoznala kao majku moga muza. Veliko postovanje smo mi svi imali prema njima. Poljubili smo im ruku, Jasa nije pusio subotom a svecani rucak je obicno bio uz molitvu i svi prekrivene glave.

Jasa je bio pobozan, redovno se molio. Nasu decu je uvek ispracao sa molitvom kada bi isli na put kao vec odrasli. Isli smo redovno u hram na pomen njegovom ocu ili majci. Ja sam ga znala posmatrati u hramu sa strane gde su zene bile. Jasa se unosio u molitvu sa velikom poboznoscu.

Moj suprug je bio jako dobar suprug i otac. Neobicno osecajan, ozbiljan, radan, nikada ne bi ucinio nesto nekome na zao, gde god je mogao pomogao je. Pored svih obaveza u sluzbi, monogo paznje i ljubavi je pruzao porodici. Unuke je beskrajno voleo. Koliko god je mogao pruzio nam je svima dobar i castan zivot koji smo imali.

Jednom se desilo da je morao ici na put sa drugovima u obilazak neke jedninice. Rekao je da ce se vratiti kasno uvece. Medjutim, vratio se vec posle podne, na moje cudjenje, kako to jesu li se svi drugovi vratili? "Ne oni su zavrsili posao i otisli negde na rucak." Ja sam ga upitala:"Kako ti i zasto nisi i ti?" Nije nista rekao nego je iz dzepa uniforme izvadio novac koji nije potrosio, rekavsi:" Evo ti dnevnica koju nisam potrosio i kupi nesto deci."

Mnoge lepe godine i uspomene me vezu za moga supruga Jasu. Izrodili dva sina, koji su ozenjeni i visoke skole zavrsili. Imamo tri unuke vredne i dobre devojke: Ninu, Maju i Saru. Zavrsile fakultete.

Bili smo u braku skoro 50 godina. To su neke uspomene i secanja. Odricao se mnogo toga da bi nama bilo bolje. Jednom recju bio je zaista posten i vredan, radio je nocu i kucao radove i sl. da bi nam priustio bolji zivot. Mnogo toga sam naucila od njega, pricao mi je o patnjama Jevrejskog naroda sto sam i znala. Ziveci sa njime i upoznavsi taj narod zavolela sam Jevreje i u njima svima videla divan, vredan i posten narod.

                                                                                               Nada Romano  

Nenad Romano-Vinjete iz zivota moga oca Jase Romano (Serbo-Croatian language):

Pricao mi je da je jednom prilikom, kao desetogodisnjak, kada je gostovao cirkus u Banja Luci prihvatio da ga obuku kao klovna i postave ispred cirkuske satre sa megafonom kroz koji je prizivao narod da dodje na restive. Za tu uslugu dobio bi besplatan ulaz na cirkusku predstavu. Nevolja je nastala kada ga je jednom prilikom ugledao stariji brat Samuel i, naravno, prijavio ga ocu,

Kasnije, kada sam odlucio da upisem Fakultet dramskih umetnosti, salio sam se sa njim da “Iver ne pada daleko od stabla” i da “Krv nije voda” i da mi je ljubav prema umetnosti verovatno nasledjena od njegovih “slavnih” cirkuskih dana.

Usredsredjen na svoj naucni rad, nije ni primecivao da je “Fica” kojeg je kupio sezdesetih, a kojeg je moj brat prepravio za trke, dobio siroke gume, veoma bucan motor i specijalna sportska sedista u koja je tesko ulazio, a jos teze izlazio kada bi ga moj brat negde vozio.

Moj otac je bio veoma strog i pre svega je zahtevao izuzetan uspeh u mom i bratovom skolovanju. Naravno, kako smo brat (Ing.Predrag Romano) i ja (Nenad Romano,M.Phil) odrastali, a on ulazio u poznije godine, tako je postajao “meksi”, a definitivna je postao blag po rodjenju prve unuke.

Predrag Romano-Vinjete iz zivota moga oca Jase Romano (Serbo-Croatian language):

Ja sam imao 17 godina i bili smo na letovanju u Malinskoj. Jednoga dana po dolasku na plazu, bili smo grubo napadnuti od strane jednog ogromnog Nemca koji je tvrdio da je rezervisao to mesto na plazi. U tom trenutku, moj otac, koji nikada nije bio jak covek, isprsi se pred tom ljudinom i mirno mu rece na perfektnom nemackom: “Gospodine, u ovoj zemlji Nemci nikada, nista ne mogu rezervisati”. Covek se bez reci povukao.

Nikada se mom ocu nisam zahvalio za to. Evo cinim to ovim putem…

Orders, decorations, and medals of Jasa Romano:

-Order of the Partisan Star with Golden Wreath (I rank) -Order of Brotherhood and Unity with Golden Wreath (I rank) -Order of Military Merits with Great Star (I rank) -Order of Military Merits with Golden Swords (II rank) -Medal for Bravery -10 Years of Yugoslav Army" Medal -20 Years of Yugoslav People's Army" Medal -Five more Yugoslav and foreign decorations and medals