Anastasija Spasić

Анастасија је одрасла у Оршави. Основно образовање стекла је у родитељском дому, пошто је одбила да похађа мађарску основну школу, што је у њеном детињству била обавеза на територији Угарске. Родитељи су јој обезбедили све потребне учитеље јер су у потпуности подржавали њену жељу да прва слова научи на свом матерњем, српском језику. Говорила је румунски, немачки, француски и енглески језик. Анастасија се, и поред противљења породице, а нарочито баке по мајци Жојице Лазаревић, 1884. године удала за капетана дунавске пловидбе Адолфа Хартмана из Беча. Живели су преко лета у Турн Северину, бањи на Дунаву, низводно од Оршаве, где је било и велико пристаниште, док су зиме проводили у Бечу када се на Дунаву обуставља пловидба због леда. У браку су провели десет година без деце. Супруг Хартман умро је од запаљења плућа. После тога Анастасија је извесно време боравила у Америци у Чикагу код ујака Михаила Лазаревића, трговца и банкара. У Америци се тада налазио и њен најмлађи брат Милан Лујановић, кога је ујак желео да усини пошто није имао деце. Милан Лујановић је неколико година провео у Чикагу где се одлично снашао у трговачким пословима пошто је завршио одговарајуће аустријске школе. Проблем је био у носталгији. После бројних очајничких писама послата је Анастасија да извиди ситуацију. Схватила је да је њен брат не може да се навикне на Америку те су се негде око 1900. године заједно вратили из Америке. Вративши се у Оршаву Анастасија је живела код родитеља. У бањи Мехадији у данашњој Румунији, где је допратила оца Стевана и мајку Јелисавету –Вету, упознала са Николом Спасићем, чувеним београдским трговцем, који је тада већ неколико година био удовац. Током времена проведеног у бањи Мехадији Никола Спасић је боље упознао породицу Лујановић. Једнога дана од оца Стевана запросио је знатно млађу Наку, или како ју је касније увек звао Настасију. После удаје 1907. прешла у Београд у Србију, где је живела у Кнез Михаиловој бр. 33, данашња задужбина Николе Спасића. Сестрићи Анастасије Спасић били су сестрићи Матија Мата Поповић и Никола Терзић. После Првог светског рата посвећује и смрти Николе Спасића, као његова удовица, посвећује се у потпуности хуманитарном раду. у једном периоду, била истовремено председница Друштва "Кнегиња Љубица", Дома ученица средњих школа, Дома инвалида "Свети Ђорђе", посебне Задужбине Николе Спасића, Друштва насушни хлеб, а чланица управе Црвеног крста, Кола српских сестара, Друштва "Краљ Дечански" и других. Помагала је и Српску православну цркву, опет из личних средстава. Набављала је звона, која је Никола Спасић даривао, а која су у рату уништена, затим одежде и све ствари које су цркви биле неопходне, нарочито у периоду одмах после Првог светског рата, па и касније. Помагала је нарочито цркве у Јужној Србији и на Косову и Метохији где је то за живота чинио и њен супруг Никола Спасић. Године 1927. године у Београду је основано друштво које је носило име "Насушни хлеб". То друштво је у време тешке економске кризе, и касније до 1941. године, обезбеђивало најсиромашнијим породицама по једну векну хлеба дневно. Генрала Милана Недића молила је да из логора на Бањици пусти песника Душана Матића, комунисту, супруга Леле Матић њене младе пријатељице и сараднице у бројним хуманитарним акцијама. Њена молба је без накнаде услишена јер је она тако ретко нешто молила и никада за себе. Под савезничким бомбама, 16. априла 1944. године, на први дан Ускрса, смрт је у један мах задесила велики број чланова њене породице. Погинула јој је, у својој кући у Француској улици бр. 11, сестричина Деса Јанковић са четворо већ одрасле деце. А сестрић Мата Поповић, из те исте породичне гране, нестао је приликом ослобођења Београда. Једна улица и данас, на њеном Топчидерском брду, сада Дедињу, носи име Наке Спасић.