Карапанџић / Karapandzic

Карапанџићи су били нахијски кнезови, „баш-кнезови“ у неготинској крајини са седиштем у Неготину. Поред наследних кнезова их породице Карапанџић, који су имали берат, био је још један кнез у неготинској крајини, који је биран, а седиште му је било у Кладову. Крајина је имала привилегије које су се звале „влашки статус“.

Карапанџићи су били бератлијски нахијски кнезови (до 1807) и војводе крајинске нахије (од 1807. до 1811) са седиштем у Неготину.

У крајинској нахији било је 47 села, а годишњи приход обор-кнеза, према извештајима аустријских обавештајаца имао велике привилегије „из турских политичких разлога“, био је 1.200 гроша. Приходи саме крајинске нахије били су до 70. 000 форинти годишње. Приходи од крајине припадали су, као царски хас, око 1800. године султановој сестри Шах-султанији. Сваке године кнезови су добијали кафтане из Цариграда, а они су под својим печатом полагали у Кладову данак. Сваки кнез имао је 30 до 50 оружаних људи (пандура) које предводио буљук-баша, ради одржавања реда у кнежини. После смрти војводе крајинске нахије Михаила Мише Карапанџића 1811, за војводу крајинске нахије именован је 21. августа 1811) Хајдук Вељко Петровић, чиме је старешинство у крајинској нахији прешло у породицу Петровића. Пошто је Хајдук Вељко погинуо у одбрани Неготина 1813. за војводу крајинске нахије постављен је његов млађи брат Милутин Петровић „Ера“. Потом су се Карапанџићи 1813. вратили на кнештво, али је након смрти Николче Карпанџића исте 1813, кнештво прешло на њихове рођаке Лазаревиће, да би након смрти Јакова Лазаревића, поново било враћено Карапанџићима, а после смрти Николе И. Карапанџића, изгледа поново били окнежени Лазаревићи, који су надаље у XIX веку обор-кнезови крајински, а касније председници општине Неготин.

Имовину кнеза Илије Карапанџића аустријске власти су процениле на 90.000 форинти. Лична имања, баштину и земљу Карапанџића, Турци су 1834, када се припајала Неготинска крајина Србији, распродали на брзину и јефтино за готов новац. Кнез Милош је на молбу и тужбу Персиде Пешиков (Пешика), мајке Димтрија и Ане Карапанџић, повратрио породици Карапанџић те је користила приходе Ана Карапанџић која је живела у Београду.

О Карапанџићима сведочи Вук Караџић, који је био близак са њиховом породицом: „гдјекоји од овакијех кнезова, особито по онијем мјестима куда се нијесу претресали због ратова, имали су царске берате и звали су се бератлије. До нашијех времена највише су се налик на старе кнезове одржали Рашковићи у Старом Влаху и Карапанџићи у Крајини кеготинској. Кнештво Рашковића почело је пропадати како су два патријарха наша из Пећи избјегла с народом у државу аустријску, и потом мало помало до данас је пропало сасвијем. Карапанџићи су се одржали до времена Карађорђијева. Приповиједа се да су и они имали такови ферман да на Крајину неготинску не смије Турчин наступити с поткованијем коњем. Да речемо да је ово само народна приповијетка, али је истина да у Крајини неготинској нијесу Турци судили ни управљали, него кнез, који је сједио у Неготину; он је купио и порезу и остале данке од народа, па новце колико је било одређено давао је бегу, који је долазио из Цариграда и сједио у Кладову, а бег их је слао у Цариград. Овакови кнежински кнезови по Херцеговини се данас зову војводе. Кнештво је ово остало од оца сину, као војводство у Херцеговини данас што остаје, и баш кад би Турци какога кнеза окривили и погубили, опет су му сина (или ако сина нема, брата) на његово мјесто постављали“.