Јелена „Ленка“ Дунђерски

Јелена "Ленка" Дунђерски (Србобран, 21. новембар 1870 - Беч, 21. новембар 1895) била је ћерка Лазара Дунђерског, имућног Србина у Војводини, великог произвођача и трговца житом и добротвора, чија породица води порекло из Гацка у Херцеговини. Мезимица и понос своје богате и угледне породице, Ленка је била лепа девојка плавих очију, висока и складна, која је добро знала неколико језика, свирала клавир, много путовала. Лаза Костић и Ленка Дунђерски први пут су се срели 1891. године у Челареву (некада Чиб), кад је она имала 21, а он 50 година. Током наредне четири године често су проводили време заједно. Костић је по доласку из Цетиња често одседао код њих у породичном Дворцу Дунђерском и хотелу "Краљица Јелисавета". Између њих се родила љубав, али је Костић одлучио да се повуче, најпре у манастир Крушедол, а затим се, на предлог Ленкиног оца, оженио Јулијаном "Јулчом" Паланачки из Сомбора. Ленка је умрла изненада од тифусне грознице 21. новембра 1895. године у Бечу на дан свог 25. рођендана. Није била удата и није имала децу. Сахрањена је у Србобрану, у крипти породичне капеле "Свети Ђорђе".

Ленка Дунђерски

После смрти Лазе Костића објављен је део рукописа његовог Дневника снова, у којем је описао доживљаје своје унутрашње личности, чија је главна јунакиња била Ленка. У дневнику је писац открио да је Ленка била инспирација за његову најлепшу љубавну песму "Santa Maria della Salute". Своје снове почео је да бележи тек 1903. године, осам година након њене смрти, а исто толико био је ожењен Јулијаном. Према записима из његовог дневника, Ленка за њега никад није била "сасвим мртва"
---------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------
Ленка је била најмлађа ћерка Лазара и Софије Дунђерски. Имала је плаве очи тражи, и зрачила је изразитом љепотом. Образовала се у Бечу, причала више језика и свирала клавир. Од свих Дунђерских она је вјероватно најпознатија што се приписује Лази Костић који је у њену част написао најљубавнију српску пјесму „Santa Maria della Salute“.Она је била његова муза и никада пребољена љубав. Учествовала је у разним хуманитарним акцијама и концертима а на некима је и пјевала. Многи њен глас и став описују као њежан и умиљат. Иако је споља била права дама у дубини душе је била мали мангуп што свједоче многе приче из тог периода. Умрла је веома млада са 25 година на свој рођендан 21.новембра 1895. године у Бечу.

Toliko su se voleli, da ga je bilo strah sreće: Tragedija velike ljubavi Lenke i Laze Kostića

Gotovo je sve. Da li je mogao da bude svirepiji, napisala je Lenka u svom spomenaru

Jedna od najlepših i najtragičnijih ljubavnih priča srpske književnosti vezana je za srpskog pesnika Lazara Lazu Kostića i mladu Jelenu – Lenku Dunđerski.

Sva tragedija i veličina jedne ljubavi do sada je bila ovekovečena samo u velikoj poemi Santa Maria della Salute, koju je Laza Kostić napisao deceniju i po nakon tragedije.

Laza Kostić se nakon doktoriranja u Pešti, vratio u Vojvodinu i radio u Novom Sadu kao nastavnik, advokat i predsednik suda. Da bi se na poziv Lazara Dunđerskog preselio na njegovo imanje u Čelarevu, gde je 1891. prvi put sreo Lazarevu kćer Lenku i odmah se zaljubio u nju. Malo je reći da je Kostić bio očaran njenom lepotom i mladošću. Pesnik je imao 50, a Lenka tek 21 godinu. Uprkos godinama rodile su se obostrane simpatije i emocije su rasle iz dana u dan.

Kao prijatelj porodice Dunđerski i vrlo častan i moralan čovek, Laza Kostić je bio svestan nemogućnosti njihove veze, ali mlada Lenka se sve vreme nadala. Izuzetno lepa kći vojvođanskog veleposednika, plavih očiju, visoka i skladna stasa, govorila je nekoliko jezika, svirala klavir, mnogo putovala i volela jahanje.

Laza Kostić činio je sve da je izbegne. Čak joj je nudio druge prosce, preporučivao i provodadžisao. Tako joj je jednom pričao o Nikoli Tesli, tada mladom naučniku, ambicioznom i inteligentnom. Ali, Lenka je uporno odbijala, ne shvatajući zašto joj to radi i neprestano je povređuje, ne želeći da joj prizna koliko i sam pati zbog nje.

"Udajte se, udajte, gospođice Lenka, oslobodite i mene i moju patnju i čežnju".

"Ali, g. Lazo, zašto se ne bih udala za vas?"

"Ja sam star i nedostojan vas. Ni po čemu vas nisam dostojan," ponavljao je.

U jedno je Lenka bila sigurna: "Toliko sam mu puta pisala, ponavljala, ne vredi. Ali boriću se i izboriti za njega."

Kako bi se sklonio od Lenke i pokušao da nađe svoj mir, Laza Kostić odlazi u manastir Krušedol na Fruškoj gori.

Previous | NextLazar Laza Kostić

Pesnik je iz manastira Krušedola nastavio da piše Tesli, ali naučnik je jasno odbio svaki vid daljeg provodadžisanja, stavljajući do znanja da ga zanima samo nauka. Kostićeve emocije su bile toliko jake, da je u manastiru još 1892. godine napisao pesmu „Gospođici L. D.”, posvećujući je svojoj Lenki Dunđerski.

Pesmu je priložio u Lenkin spomenar, sa kutijom od finog drveta i ružama islikanim na poklopcu, tako što ju je poklonio dvorcu Dunđerskih u Čelarevu.

Da bi jednom za svagda pobegao od nemoguće ljubavi, Laza Kostić prihvata predlog Lenkinog oca i 1895. ženi Julijanu Palanački iz Sombora. U septembru iste godine Lenka u svoj dnevnik zapisuje: "Gotovo je sve. On se oženio! Da li je mogao da bude svirepiji? Za kuma je pozvao mog oca! Savršen zločin, bez traga. Ali zašto? Šta sam nažao učinila? Zašto se oženio za bogatstvo i samo zbog toga? Čujem, nije ni lepa, ni mlada, samo miradžika. Zar na to spade moj veliki pesnik i svi njegovi, i moji ideali? Otišla je moja sreća. Našto sada i život?"

Laza je Julku Palanački isprosio još pre 1884. godine, pre poznanstva sa Lenkom, ali Julkina majka nije dopustila da pođe za njega. Julka je bila strpljiva, čekala ga godinama i najzad dočekala. Međutim, vrhunac tragedije zbio se nakon vesti o Lenkinoj smrti.

10. septembra 1895. Julka i Laza su se venčali. Kum je bio Lenkin otac, Lazar Dunđerski. Dva meseca kasnije, dok su mladenci bili u Veneciji na bračnom putovanju, mlada Lenka Dunđerski je tragično preminula od tifusne groznice u Beču, 8. novembra, na svoj 25. rođendan.

Nakon saznanja o smrti nesuđene drage, Laza Kostić otišao je u Crkvu Gospe od Spasa u Veneciji (Santa Maria della Salute) da se moli. 14 godina posle Lenkine smrti, a nepunu godinu pre sopstvene smrti – 1909, objavio je svoju najlepšu ljubavnu pesmu, jednu od najlepših ikad napisanih na srpskom jeziku – Santa Maria della Salute, kao krik i očajni vapaj za izgubljenom ljubavi.

Postoji i priča da Lenka nije umrla od "tifuzne groznice", već da se otrovala zbog neostvarene ljubavi, ili jednostavno "svisnula", kako to i sam Kostić govori u svojoj poemi. Pesniku je ostalo samo da Gospi od Spasa zatraži oproštaj za grehe, kriveći sebe za Lenkinu smrt: Kajan ti ljubim prečiste skute,/Santa Maria della Salute.

A svoj dalji život bez Lenke za njega je postao teška “beznjenica”.

Santa Maria Della Salute
Pesma o Lenki Dunđerski

Oprosti, majko sveta, oprosti,
što naših gora požalih bor,
na kom se, ustuk svakoje zlosti,
blaženoj tebi podiže dvor;
prezri, nebesnice, vrelo milosti,
što ti zemaljski sagreši stvor:
Kajan ti ljubim prečiste skute,
Santa Maria della Salute.

Zar nije lepše nosit lepotu,
svodova tvojih postati stub,
nego grejući svetsku grehotu
u pepo spalit srce i lub;
tonut o brodu, trnut u plotu,
đavolu jelu a vragu dub?
Zar nije lepše vekovat u te,
Santa Maria della Salute?

Oprosti, majko, mnogo sam strado,
mnoge sam grehe pokajo ja;
sve što je srce snivalo mlado,
sve je to jave slomio ma';
za čim sam čezno, čemu se nado,
sve je to davno pepo i pra',
na ugod živu pakosti žute,
Santa Maria della Salute.

Trovalo me je podmuklo, gnjilo,
al' opet neću nikoga klet;
šta god je muke na mene bilo,
da nikog za to ne krivi svet:
Jer, što je duši lomilo krilo,
te joj u jeku dušilo let,
sve je to s ove glave, sa lude,
Santa Maria della Salute!

Tad moja vila preda me granu,
lepše je ovaj ne vide vid;
iz crnog mraka divna mi svanu,
ko pesma slavlja u zorin svit;
svaku mi mahom zaleči ranu,
al' težoj rani nastade brid:
Što ću od milja, od muke ljute,
Santa Maria della Salute?

Ona me glednu. U dušu svesnu
nikad još takav ne sinu gled;
tim bi, što iz tog pogleda kresnu,
svih visina stopila led,
sve mi to nudi za čim god čeznu',
jade pa slade, čemer pa med,
svu svoju dušu, sve svoje žude,
- svu večnost za te, divni trenute! -
Santa Maria della Salute

Zar meni jadnom sva ta divota?
Zar meni blago toliko sve?
Zar meni starom, na dnu života,
ta zlatna voćka što sad tek zre?
Oh, slatka voćko tantalska roda,
što nisi meni sazrela pre?
Oprosti moje gršne zalute,
Santa Maria della Salute.

Dve se u meni pobiše sile,
mozak i srce, pamet i slast,
dugo su bojak strahovit bile,
ko besni oluj i stari hrast;
napokon sile sustaše mile,
vijugav mozak održa vlast,
razlog i zapon pameti hude,
Santa Maria della Salute.

Pamet me stegnu, ja srce stisnu',
utekoh mudro od sreće, lud,
utekoh od nje - a ona svisnu.
Pomrča sunce, večita stud,
gasnuše zvezde, raj u plač briznu,
smak sveta nasta i strašni sud -
O, svetski slome, o strašni sude,
Santa Maria della Salute!

U srcu slomljen, zbunjen u glavi,
spomen je njezin sveti mi hram,
kad mi se ona odonud javi,
ko da se bog mi pojavi sam:
U duši bola led mi se kravi,
kroz nju sad vidim, od nje sve znam
zašto se mudrački mozgovi mute,
Santa Maria della Salute.

Dođe mi u snu. Ne kad je zove
silnih mi želja navreli roj,
ona mi dođe kad njojzi gove,
tajne su sile sluškinje njoj.
Navek su sa njom pojave nove,
zemnih milina nebeski kroj.
Tako mi do nje prostire pute,
Santa Maria della Salute.

U nas je sve ko u muža i žene,
samo što nije briga i rad,
sve su miline, al' nežežene,
strast nam se bliži u rajski hlad;
starija ona sad je od mene,
tamo ću biti dosta joj mlad,
gde svih vremena razlike ćute,
Santa Maria della Salute.

A naša deca pesme su moje,
tih sastanaka večiti trag,
to se ne piše, to se ne poje,
samo što dušom probije zrak.
To razumemo samo nas dvoje,
to je u raju prinovak drag,
to tek u zanosu proroci slute,
Santa Maria della Salute.

A kad mi dođe da prsne glava
o tog života hridovit kraj,
najlepši san mi postaće java,
moj ropac njeno: "Evo me, naj!"
Iz ništavila u slavu slava,
iz beznjenice u raj, u raj!
U raj, u raj, u njezin zagrljaj!

Sve će se želje tu da probude,
dušine žice sve da progude,
zadivićemo svetske kolute,
bogove silne, kamoli ljude,
zvezdama ćemo pomerit pute,
suncima zasut seljenske stude,
da u sve kute zore zarude,
da od miline dusi polude,
Santa Maria della Salute.

Ленка Дунђерски и Лаза Костић, споменици у Кулпину

Zašto se brak Lenke Dunđerski i Nikole Tesle nikad nije ostvario:
Nemoguća ljubav i velika tragedija

Još jedan očajnički pokušaj da se uguši jedna od najvećih ljubavi zapamćenih na našim prostorima

Zašto se brak Lenke Dunđerski i Nikole Tesle nikad nije ostvario: Nemoguća ljubav i velika tragedija

Da je romansa između Laze Kostića i Lenke Dunđerski jedna od najvećih srpskih ljubavnih priča već je dobro poznato. Njen tragičan kraj iznedrio je najlepšu srpsku ljubavna pesma "Santa Maria della Salute", kojom je tada već ostareli somborski poeta zapravo podigao Lenki neprolazni i veličanstven spomenik.

Mnogo od njihove platonske ljubavi sačuvano je u Lazinim pisima i Lenkinom dnevniku, ali je dugo ostalo nepoznato da je pesnik, u očajničkom pokušaju da se skloni od lepe kumice, došao na ideju da je uda za tada 39-godišnjeg Nikolu Teslu.

Pisma koja je poslao velikom naučniku objavljena su 2010. u Godišnjaku Gradskog muzeja u Somboru. Laza Kostić i Nikola Tesla sreli su se u Pešti 1892. godine, gde je naučnika posetila delegacija Velike škole da bi ga pozvala da poseti Beograd, a jedan od članova delegacije bio je i veliki pesnik. Tesla je iste godine, prvi i jedini put, došao u srpsku prestonicu, ali je sa Lazom postao iskren prijatelj.

Njihova prepiska trajala je duže od deceniju. Izvesno je da ideju da ga oženi bogatom vojvođanskom naslednicom Kostić Tesli nije izneo "oči u oči" (kao što je prikazano u seriji) već u pismima. "Provodadžisanje" je počelo u junu 1895. u vreme kada je Laza već skoro pet godina poznavao Lenku, a njihova ljubav bila već učvršćena. Ipak, znajući da je romansa nemoguća, pesnik piše velikom naučniku:

Dragi prijatelju, danas je od prilike treća obljetnica kako smo se ono sastali u Pešti i onako lijepo proveli ono nekoliko dana. Naumio sam da proslavim taj dan. Šta mislite kako? Ne biste nikad pogodili da vam ne kažem: hoću da vas oženim! Quelle idée! Reći ćete. Znam šta ćete reći, znam šta ćete pomisliti, sve znam, pa ipak! Promislite se dobro, sve mislite na jedno smislite, pa mi javite na šta ste smislili. Ako pristajete, poslaću vam odmah sliku moje namjenjenice i doznaćete njeno ime....Bilo kako bilo, svakojako vjerujte da ostajem navjek vaš prijatelj, Laza Kostić

Pesnik piše i da zna da je Tesla jednom prilikom rekao da, kada bi se ženio, oženio bi se samo Srpkinjom. Dodaje i da bi Lenka "i mrtvog oživela" i da joj on želi najboljeg muža na svetu. Svoje provodadžisanje Laza nije krio od Lenke. U njenom dnevniku ostao je zapis o ovom događaju:

O letu 1895. godine

Ne znam šta je s njim. Javio se, ali kako! Nudi mi udaju za nekog gospodina iz Amerike, našeg porekla, slavnog pronalazača, mislim da se zove Nikola, prezime mu je čudno. Kako ne razume da ja hoću samo njega! Neću ni lepog, ni mladog, ni visokog... Ovo više ne mogu da izdržim!

Teslin odgovor nije sačuvan, ali se iz pisma koje je 4. septembra 1895. Laza Kostić poslao iz Krušedola dao naslutiti.

Dragi prijatelju, ako hoćete da vam rečem po duši, ja se drugom odgovoru nisam ni nadao. A kad već govorim o duši i kad se dobro promislim, valja mi priznati: na vašem mestu, ne bih ni ja drugojačije... Najkrupniji razlog za vašu ženidbu bio bi da se ne satre seme koje rađa takove detiće... Zato nemojte misliti ni sa kakvim bolom na to da ste vi zadnji svoga roda... Jer, napokon, vaše pleme, pa da je i Nemanjino, ne bi se moglo lepše završiti nego takvim egzemplarom...

Bio je to kraj neuspešne proševine. Nedugo potom, Laza je pronašao drugi način da prekine svoju vezu sa Lenkom - na predlog njenog oca, oženio se Julijanom Julčom Palanački iz Sombora. A onda je, tri meseca pošto je Laza provodadžisao kod Tesle i dok je pesnik bio na medenom mesecu, stigla najtužnija vest:

8. novembra, posle kratkog i teškog bolovanja, u 25. godini mlađanog joj veka, u večnost se preselila Lenka Dunđerski".